Just like me, empty inside.
- Estetika, često mislim o tome.
Za mene je estetika prazna soba.
Ona je kao matematika, savtšena je kada je najjednostavnija. Ipak nikad ne dostiže maksimum, kvare je razna emocionlna stanja i haos u nama.
Savršena je kad smo u potpunosti ravondušni, kad možemo da je posmatramo a da joj se ne divimo.
To je tačka savršenstva, kad postajemo estetika.
Ali da li nam je dovoljno da budemo savršeni?
Da li nam je dovoljna ta praznina?
Možemo li da se zadovoljimo time što ćemo biti jedna prazna kutija koja je previše razmišljala?
- Ipak estetika može da znači mnogo više, može da ne budi nikakva osećanja a da ih ipak bude puna.
Kašika jednoj bulimičarki pruža potpuno zadovoljstvo, pruža joj sve što ona nema.Emocije. Ali ona je svesna da neće moći dugo tako, zato utehu traži u zidovima i praznim sobama, jer želi da bude sa nekim ko je kao ona. Prazna.
Vremenom njoj je estetika sve što nije sreća.
Abducted.
Ne mogu da spavam.
Već duže vreme ne mogu da spavam, mada za to niko ne zna i sumnjam da bi to razumeo. Uvek mi je žao svakog minuta koji protraćim.Često pokušavam da se uspavam ali završim tako što gledam u jednu tačku na zidu i retko pomerim pogled ka prozoru.
Moram da ustanem iz kreveta ne mogu da izdržim.
Uvek mi je bilo lakše noću, kad sam sama i kad mogu da osetim miris one čiste samoće, kad mogu da čujem tišinu.
Tako noću, mogu da okusim sve ono što tokom dana ne mogu, a ono što mi treba.
Tad kad ne mogu da spavam izlazim na terasu.
Tad ne razmišljam ni o svetu ni o univerzumu ni o snovima, razmišljam o trenucima kao što je ovaj.
Razmišljam o tome kako mi je drago što je hladnoća tu sa mnom da ćuti.
Što je tu i ne tera me da pričam, a može da čuje moje misli.
Nisam neko ko piše previše, ne zameri mi na tome, nisam ni neko ko previše priča.
